“KOVAČI”  (titlovana predstava)

Petak, 25. novembar 2017.                                                       Početak u 20:00    Dom kulture Novi Bečej

 

 

ULAZ SLOBODAN

O čemu su “Kovači”?

Tri kovača, svaki ponaosob, tokom Drugog svetskog rata zatekla su se u kovačnici svog nepoznatog kolege koga su ratne okolnosti odvele u tuđu kovačnicu, u tuđu kuću, i kod tuđe žene.
Dvadeset i više godina po završetku rata, svaki od kovača saznaje da njegova kovačnica jeste njegova, da njegova žena nije to baš sasvim, a da njegov sin, rođen u vreme rata, uopšte nije njegov, već da je čedo ratnih veza: logoraša Srbina Ace i Nemice Lujze, nemačkog vojnika Šmita i ruske komsomolke (ruska komunistička omladina) te ruskog oslobodioca i Srpkinje -Banaćanke.

Ko je ko u predstavi?
Peter Atila Mađar, dobitnik nagrade Eržebet
Lujza Livia Banka, dobitnica Patakijevog prstena
Aca Aron Balaž, trostruki dobitnik Sterijine nagrade, nagrade Jasai Mari i Patakijevog prstena
Ivan Atila Giric
Prevodilac: Robert Lenard
Dramaturgija: Ljuboslav Majera i Robert Lenard
Scenografija: Ljuboslav Majera, k. g
Kostimi: Erika Janovič, k. g
Muzika: Viliam Stanek, k. g
Inspicijent i sufler: Čila Lovaš

Reditelj: Ljuboslav Majera, k. g

Drama Miloša Nikolića “Kovači” u režiji Ljuboslava Majere na sceni Novosadskog pozorišta progovara o tome kako, pristajući na humani princip življenja, ne gubimo ništa od sopstvene individualnosti a kako u protivnom gubimo sve… Izuzetan komad koji na scenu vraća priču, koji zumira glumca, veliča njegov talentat i koji gledaočevom oku daje na uvid ono najtananije – emocije… . Prevodilac i dramaturg je Robert Lenard, scenograf je sam reditelj a kostimograf Erika Janovič. U predstavi igraju Atila Mađar, Livia Banka, Aron Balaž i Atila Giric.
O čemu su “Kovači”?
Tri kovača, svaki ponaosob, tokom Drugog svetskog rata zatekla su se u kovačnici svog nepoznatog kolege koga su ratne okolnosti odvele u tuđu kovačnicu, u tuđu kuću, i kod tuđe žene.
Dvadeset i više godina po završetku rata, svaki od kovača saznaje da njegova kovačnica jeste njegova, da njegova žena nije to baš sasvim, a da njegov sin, rođen u vreme rata, uopšte nije njegov, već da je čedo ratnih veza: logoraša Srbina Ace i Nemice Lujze, nemačkog vojnika Šmita i ruske komsomolke (ruska komunistička omladina) te ruskog oslobodioca i Srpkinje -Banaćanke.
“Kovače” je Miloš Nikolić napisao po svim principima antičke tragedije preobraćene u komediju. Od premijere na sceni Srpskog narodnog pozorišta 1992. godine komad “Kovači” igran je u tridesetak pozorišta u Srbiji, Rumuniji, Slovačkoj, Grčkoj i na Kipru.
Reditelj Ljuboslav Majera: “Kovači” danas nude zapitanost, odnosno pitanje nad pitanjima: svi pokušavamo da budemo drugačiji po svaku cenu, a niko ne govori da smo u suštini isti. Sa svim svojim specifičnim znacima: tradicijom, jezikom, veroispovesti, ideologijom… u suštini smo opet samo ljudi. Ako pokušamo iz tog ugla da posmatramo ovaj tekst, da vidimo humanistički princip ovog tekst, onda ćemo videti koliko je on duboko vanprostorni i vanvremenski, naročito sada kada smo sve više uplašeni da gubimo neke svoje identitete. Mi nikako da shvatimo da, pristajući na humani princip, ne gubimo ništa na toj svojoj specifičnosti i individualnosti. Zapravo, ako ne pristanemo na taj humani princip gubimo, ne samo strašno puno u ljudskosti, nego sve.
„Kovači“ su neka vrsta žala za mladošću. Žalimo za vremenom koje smo uludo trošili a život je prošao, mogao se mnogo smislenije trošiti… Nikolićeva drama je vrlo jasan tlocrt, nema tu nekog velikog rediteljskog filozofiranja, može se raditi samo na istinskom ljudskom planu, na odnosima karaktera, jasnim potezima koji proizilaze iz materijala koji svaki glumac nudi: iz svog temperamenta, karaktera, znanja, iskustva, radoznalosti, volje, snage, kreacije… Drugačiji ljudi utiču na formiranje celine, utiču na melodiju cele predstave. Nikolić je kao i svaki dobar dramski pisac skockao uverljivu priču, napisao je moguću verziju života i zato je ona tako velika i traje.“
Glumac Atila Mađar, u predstavi Peter – nemački kovač: „Ovakav tekst uvek je interesantan glumcu, naizgled jednostavan a zapravo vrlo složen zadatak jer je najteže igrati jednostavnost: nema glumačkih pomagala, samo emocije. Pričamo priču o tri kovača, tri obična čoveka. Igram Petera, nemačkog kovača, čoveka na pragu nekog svog zrelijeg doba koji je dobar deo svog života lepo proživeo, imao je ženu, svoju radnju, imao sina, i eto, posle 30 godina naiđe neko koga ni ne zna ali učini mu se poznatim, liči mu na nekoga… Saznaje da je stigao otac njegovog sina! Ispostavi se tako da je radionica uvek bila njegova, žena nije baš bila samo njegova a da sin uopšte nije njegov… I oko toga se plete priča, naiđe žena, dolazi i treći kovač… Životni paradoksi… Život je prošao, kovačnice više nema, sada je to krčma, sinovi vode krčmu, za kovačima nema potrebe… I šta mi tu pričamo, ko je čiji, što jednostavno ne kažemo da imamo sina a našim sinovima očevi su kovači? Veliki, čisti narodi, ne postoje? Koji narod u Evropi može za sebe to da kaže? Pa mi smo toliko izmešani da je bespredmetno o tome govoriti. Mešani smo kroz razne ratove i bog zna ko je čiji… I to je velika istina.”
Aron Balaž, u predstavi Aca – srpski kovač:
“Današnje pozorište trudi se da bude što raznovrsnije u sredstvima, sve je ušlo u pozorište: video, mikrofon, projekcija, megafon… “Kovači” su sve suprotno od toga – jedna obična ljudska priča, pri tome dobro napisana.
Nema pomagala, sakrivanja, filozofiranja, nema hora, plesača, koreografije da pomognu glumcu. Priča mora biti jasna i precizna, i to zavisi isključivo od nas četvoro na sceni. Verujem da će se ono što trenutno nastaje na probama osetiti i na sceni, i da će ljudi poneti nešto empatije sa sobom kući.”
Atila Giric, u predstavi Ivan – ruski kovač: “Meni je ova predstava otvorila temu starenja, ceo komad je nekako u tom povlačenju crte… Ja sam u godinama kada stojim ispred te crte i razmišljam, ne znam da li iz sete, straha ili viška vremena, o tome da li ću izgurati sve što sam još planirao, da li ću svoju decu podiću u ljude kakvi bih hteo da postanu, da li će naći oni posao, stvoriti porodicu, imati pristojan život?”
Livia Banka, u predstavi Lujza: “Žene su u ratovima, istorija to pokazuje, uvek stradale više od muškaraca, uvek su za stepen više bile poražavane jer su i kao žene bile zlostavljane. Ali iako stadalnicie uvek su zapravo istovremeno, kao nosioci života, bile pobednice. U vanrednim okolnostima, kakav je rat, želja za rađanjem novog života je još veća jer time se pobeđuje smrt koja je svuda okolo. To je pobeda nad pobedama. Potomstvo poništava zlo. Prirodi nije važno kako ću ja postati majka, ko će biti otac. Važan je nov život. Poruka ovog komada je da posle svega ne treba tražiti krivicu ili razloge zašto je nešto bilo tako ili onako.


DOM KULTURE NOVI BEČEJ        Trg Oslobođenja bb       www.domkulturenb.com    Tel. 023 771 330